У хидрауличним и пнеуматским системима, несметан рад и прецизна контрола су увек основни захтеви. Традиционални вентили за укључивање/искључивање могу постићи само бинарну контролу „потпуно отворено/потпуно затворено“, што је недовољно да задовољи захтеве савремене индустрије за сложене путање кретања, вишестепену регулацију притиска и ефикасно коришћење енергије. Појава пропорционалних вентила попуњава ову технолошку празнину – линеарним претварањем електричних сигнала у хидрауличне или пнеуматске параметре, они дају индустријској опреми способност „флексибилне контроле“, постајући кључни мост који повезује електричну контролу и механичко деловање.
Пре појаве пропорционалних вентила, контролна логика хидрауличких система била је крајње једноставна: када је електромагнетни вентил био под напоном, уљно коло је било потпуно отворено, а актуатор се кретао максималном брзином; када је без напона, круг уља се затворио, а кретање је нагло престало. Ова метода контроле била је применљива у раним индустријским сценаријима, али како је производња постала прецизнија и интелигентнија, њена ограничења су постајала све очигледнија. На пример, машине за бризгање захтевају глатку транзицију у брзини убризгавања растопљене пластике од спорог старта до пуњења великом брзином, док вентили за укључивање/искључивање могу само да симулирају „псеудо-континуирану“ контролу кроз честа укључивање/искључивање, што доводи до флуктуација брзине и повећане стопе дефекта производа.